Институт за медицинску физиологију Рихард Буријан

Историјат

 

Историјат Института за медицинску физиологију
О др Елсие Инглис и истоименом фонду
80 година од постављања меморијалне плоче Др Елсие Инглис 09.12.2009.г.

 

Проф. Др Рихард Буријан,
оснивач Инстутута за физиологију
Медицинског факултета у Београду

У стварању Медицинског факултета у Београду име професора Рихарда Буријана (Richard Burian), оснивача Физиолошког института, заузима почасно место. Richard Burian је рођен 08.01.1871. године у Бечу, где после завршене хуманистичке гимназије дипломира на Медицинском факултету (1894). У периоду 1895-1897, радећи као асистент на физиолошким и хемијским проблемима на клиници професора Neussera и универзитетској хемијској лабораторији професора Libena i Mautnera, објавио је 4 расправе. На Универзитет у Лајпциг прелази по позиву 1897. на физиолошко-хемијске радове, где хабилитира 1899. са темом: «Die dissimilations purine der sangetiere«, а са радом под насловом "Due Dussunukatuibsozrube der Sazgetuere" стиче 1900. звање приватног доцента за физиологију, после чега му је професор Херинг поверио самосталну наставу из метаболизма. Током 1903. Richard Burian је предложен за редовног професора физике на Hochshullf. Bodenkultur у Бечу. На позив професора Dorna Рихард Буриан зимски семестар 1903/4. проводи у чувеном Зоолошко-океанографском заводу у Напуљу. У истој институцији постаје управник новооснованог физиолошког одељења где је остао све до почетка Првог светског рата. У овом институту захваљујући његовом ангажовању и богатом искуству, окупља велики број познатих научника, који су се бавили истраживањима на морским бескичмењацима (Fuchs, Sulze, Goldchmidt, Scaffidi, Baner, Sulima). Рихард Буријан је 1910. изабран за редовног професора медицинске хемије на Универзитету у Инсбруку, а 1912. за редовног професора физиологије на Високој Ветеринарској школи у Бечу, иако још увек ангажован у Напуљу, где је 1911. изабран у звање професора.

 


Почетком Првог светског рата (1914), Рихард Буријан се враћа у Лајпциг где ради као заменик старом учитељу професору Evaldu Heringu, који му је поверио целокупну физиолошку наставу на Медицинском факултету. На овом послу остаје до 1916. године. Међутим, због неслагања са довођењем на катедру професора Gartena из Gissena, Рихард Буријан напушта Лајпциг.


Пре доласка у Београд био је наставник физиологије на више аустријских и немачких факултета: у Бечу, Инсбруку, Хановеру и Лајпцигу, а у међувремену (1907-1914) и управник Физиолошког одељења у Зоолошко-океанографском заводу у Напуљу. Иако је у Југославију дошао на позив Медицинског факултета у Љубљани (данас Словенија) он је на инсистирање професора Милана Јовановића-Батута постао редовни професор физиологије 1920. на новооснованом Медицинском факултету у Београду.


У зимском семестру, школске 1922/1923 на Медицинском факултету у Београду, Рихард Буријан започиње своја предавања на немачком језику, а већ после две године је држао предавања на коректном српском језику. Поред организације наставе, главна брига му је била изградња зграде Физиолошког и Хистолошког института. За ову намену је добио некадашњу зграду Енглеско-Српске дечје болнице. Захваљујући богатом искуству, изванредног енергији и неуморном труду зграда Физиолошког и Хистолошког института је завршена 1927.

 

Првобитни изглед зграде Института за физиологију


Већ у првим годинама по оснивању Завода за физиологију (данас Института за медицинску физиологију), научно-истраживачки рад се одвијао у више одељења: физико-хемијско, физиолошко-хемијско, микрохемијско, електрофизиолошко са лабораторијом за фотографско регистровање, графичко са операционом салом, стручна библиотека и механичка радионица. Поред амфитеатра и вежбаоница у институту је постојало више одељења за експериментални рад која су подигнута захваљујући меморијалном фонду Dr. Elsie Inglis из Лондона и ангажовањем Рихард Буријанa. Наиме, у току Првог светског рата (1916) Dr. Elsie Inglis је постала прва жена која је добила највише српско одликовање - Орден Белог Орла, а била је припадница »Болнице Шкотских жена« (назив се односи се на војно-санитетску јединицу која је у време Првог светског рата дошла као помоћ жена Шкотске српском народу). У знак сећања на великог пријатеља српског народа Dr. Elsie Inglis и »Болницу Шкотских жена« на иницијативу професора Рихард Буријанa у централном холу Института за медицинску физиологију постављена је меморијална плоча (1929).


Поред тога што је био један од оснивача Медицинског факултета у Београду и његов вишегодишњи декан (1923/1924, 1926/1927 и 1933/1934) или продекан (1924/1925, 1927/1928, 1928/1929 и 1932/1933), био је један од оснивача и првих „старешина" Ветеринарског факултета (1936) и Фармацеутског факултета у Београду (1939) који су основани у истој згради. За дописног члана Српске краљевске академије наука је изабран 1926. Допринео је да већ од самог почетка српска медицински факултет и физиологија иду у корак са одговарајућим институцијама у Европи.


Личност Рихард Буријана, углед у науци и ауторитет учитеља привукли су бројне сараднике, који су га наследили у институту, али и као наставници физиологије на другим факултетима у Београду (Ветеринарски, Фармацеутски, Пољопривредни) и на другим медицинским факултетима у бившој Југославији: професори Милутин Нешковић, Илија Ђуричић и Божидар Николић у Београду, Александар Сабовљев у Сарајеву, Радмило Анастасијевић у Новом Саду и Александра Волканоска у Скопљу.


Професор Рихард Буријан је пензионисан 1938., али је све до почетка Другог светског рата наставио своје експерименте у Физиолошком институту. Шестог априла 1941., једна од првих нацистичких бомби најпре је порушила, а затим и запалила зграду са прелепом симболичком архитектуром.

Зграда Института уништена након немачког бомбардовања


Стваралачки вишегодишњи рад професора Рихарда Буријана у трену је био уништен. Став породице Burian према домовини и српском народу у ратним приликама под нацистичком окупацијом најбоље илуструје записано сећање професора Александра Костића, где на тих коментар г-дје Костић, супруге професора Костића, да ће они, породица Буријан, као Аустријанци, вероватно имати бољи третман у погледу снабдевања животних намирница и уопште, Рихард Буријан реагује: "Како то мислите, chere amie, па ми нисмо забога  фолксдојчери, него смо Југословени. То смо сада, и то ћемо и убудуће остати!" Када је Београд ослобођен октобра 1944., ученици Рихард Буријана, а нарочито (касније професор и оснивач Медицинског факултета у Сарајеву-данас Босна и Херцеговина) доцент и мајор народно-ослободилачке армије, Александар Сабовљев, сетили су се свог старог и усамљеног професора и обезбедили му собу у тадашњој Главној војној болници (сада Војно-медицинска академија), где је имао потпуну негу. После опоравка, професор Буријан одлази свом пасторку који је живео у Београду, а од њега, на честе позиве свог сина Hermana, 1947. одлази у Хановер-Бостон у САД, гајећи наду да ће се једном ипак вратити и наставити свој научно-истраживачки рад.


Бавио се експерименталним истраживањима у области неурофизиологије и миологије, метаболизма пурина, методологије истраживања нерава и мишића на мекушцима, контракције оштећеног мишића, функције неуро-мишићних синапси, функције биолошких мембрана и физиологије гутања.


Живот посвећен високим идеалима, у вечитом трагању за знањем и истином, посвећеност хуманитету и филантропији, уз научни допринос препознат од међународне стручне јавности и невероватне породичне трагедије, завршио се 02.05.1954. у Њујорку.


За Рихард Буријана се може рећи да је био високи интелектуалац у правом смислу те речи. Љубав према литератури светских класика, музици и филозофији, пренео је на своју породицу. О томе сведочи четрдесетак књига са потписима чланова породице, међу њима су: Чехов, Толстој, Гете, Сенека, Вагнер и многобројне књиге из XIX века нађене испод рушевина института. Сачувано је око 200 стручних књига на немачком, француском и енглеском језику, као многобројни научни сепарати, које је набављао личним контактима.


Професор Richard Burian је био носилац више одликовања: ордена Румунске круне III реда (1931), ордена Светог Саве II реда (1934) и ордена Југословенске Круне II реда (1936). У знак сећања и поштовања према оснивачу и првом управнику, Институт за медицинску физиологију Медицинског факултета је узео његово име. На предлог Медицинског факултета у Београду (1971) једна улица у Београду носи име физиолога и професора Рихард Буријанa, научника, филантропа и градитеља.

 

ОДАБРАНА БИБЛИОГРАФИЈА

  • Richard Burián. Über Sitosterin. Ein Beitrag zur Kenntniss der Phytosterine. Monatshefte für Chemie / Chemical Monthly, Volume 18, Number 1 / December, 1897
  • Burian R, Schur H. Ueber die Stellung der Purinkörper im menschlichen Stoffwechsel. Arch f d ges Physiol. 80:241-350, 1900
  • Richard Burian und Heinrich Schur . Das quantitative Verhalten der menschlichen Harnpurinausscheidung. Nochmalige Feststellung und kritische Prüfung unserer bisherigen Ergebnisse, zugleich Antwort auf O. Loewi's Einwände. Pflügers Archiv European Journal of Physiology, Volume 94, Numbers 5-6 / February, 1903
  • Richard Burian. Chemie der Spermatozoen. I. Reviews of Physiology, Biochemistry and Pharmacology, Volume 3, Number 1 / March, 1904
  • Burian, Richard. Über die oxydative und die vermeintliche synthetische Bildung von Harnsäure in Rinderleberauszug. Zeitschrift für Physiologische Chemie 43: 497-531, 1904-05
  • Burian, Richard. Ein letztes Wort zu den Permanganatversuchen von Kutscher und Seemann. Zeitschrift für Physiologische Chemie 45: 351-354, 1905
  • Richard Burian. Chemie der Spermatozoen. II. Reviews of Physiology, Biochemistry and Pharmacology, Volume 5, Number 1 / December, 1906
  • Richard Burian. Funktion der Nierenglomeruli und Ultranitration. Pflügers Archiv European Journal of Physiology, Volume 136, Number 1 / December, 1910