Наставна база bluearr_img

Уролошка клиника

Историјат

 

Урологија се развијала, на некадашњем југословенском простору, оснивањем урологије у Београду, однеговане радом Проф.др Леона Коена и Проф.др Саве Петковића. Урологија се развијала, као и у свим другим земљама, уз хирургију; крајем XIX века, урологија се осамосталила у Француској. Код нас ће се осамосталити, формирањем Уролошке клинике, почетком XX века.

 

Један од пионира урологије на Балкану и први на простору бивше Југославије, Проф.др Леон Коен, докторирао је у Бечу 1901. године и по повратку у земљу (1905.) почиње, уз хирургију, да развија урологију, а већ 1908. године појављују се његове публикације из урологије. У току Балканског рата (1912-1913.), насупрот многим хирурзима који заступају став да се ратне повреде лече конзервативно, др Коен се залаже за хируршки третман повреда.

 

Већ 1919. године оснива се ХИРУРШКО-УРОЛОШКО ОДЕЉЕЊЕ на челу са др Л.Коеном. За урологију се, убрзо, опредељују др И.Јовановић, др Дј.Живановић, др М.Мисирлић, др М.Алкалај, др Гебауер, др С.Адања. Др Коен није дуго уживао само углед својих блиских сарадника - на Конгресу Интернационалног удружења уролога, одржаног 1927. године у Бриселу, поверен му је главни реферат о "Испитивању бубрежне функције"; тада је изабран за потпредседника Интернационалног удружења уролога, чији је председник био славни  сер Thomas Walker!

 

За професора урологије на Медицинском факултету у Београду др Коен је изабран 1931. године и постављен за првог шефа Уролошке клинике, за коју је, те  године, направљена нова зграда.

 

Увео је низ савремених операција у уролошку праксу; радио је функционална испитивања бубрега, урографију и ретроградну пијелографију.

 

У току другог светског рата, од 1941. до 1944. године, окупатор је заузео зграду Уролошке клинике, Проф Коен ухапшен, а по пуштању, успео да оде у Италију. Део инструмената је спашен и отварена је Уролошка амбуланта при Ортопедском одељењу Опште државне болнице.

Шест дана по  ослободјењу, 1944. године, враћа се Проф. Коен у Београд, те се формира Уролошки одсек , односно III одељак Главне војне болнице, који ради до новембра 1946. године, када је ова болница расформирана.

 

У току II Светског рата била је организована хируршка помоћ војницима и цивилном становништву, мада уролошка помоћ није била значајна због недостатка специјализоване опреме. После ослободјења Београда, организовано је, у згради Уролошке клинике, уролошко одељење Главне војне болнице која је била уролошки центар армије. Руководилац овог центра био је Проф.др Л.Коен. На овом одељењу радила се уролошка трауматологија и из ове области је скупљен врло велики материјал о уро-гениталним повредама који је био научно обрадјен и објављен у Војно-санитетском прегледу, у Лијечничком вијеснику, у америчким часописима (The Urological and Cut. Rewiev, Journal of Urology), у француском часопису (Journal d'Urologie) и приказан у Académie de Chirurgie у Паризу.

 

Проф.др Леон Коен је умро  26. маја 1949. године. Две године после, 12.04.1951. формира се Уролошка клиника Медицинског факултета, а на месту управника налази се, тада, доцент, др Сава Петковић.

 

У току 1948. године, оснива се Уролошко одељење Хируршке клинике Војно-медицинске академије, на чијем челу је Проф.др С.Адања, ученик школе Проф.Коена. Ово одељење убрзо постаје главна уролошка школа за урологе у Југословенској армији, а како ђаци те школе одлазе у друге републике, ова школа је постала установа општег заначаја. После тога се оснивају уролошка одељења у Крагујевцу (Прим.др Д.Јеремић), Нишу (Прим.др Б.Дјордјевић), Новом Саду (др Јеремић), Сомбору (др К.Попов), Железничка болница (Прим.др М.Мисирлић).

 

Од 1951. до 1973. године Клиника је била у заједничкој згради с I Хируршком клиником. У том периоду, са Клинике је публиковано око 300 стручно-научних радова, од чега око 150 у иностранству. Написана су два уџбеника: С.Петковић - Хирургија урогениталних органа, Општа хирургија и монографија Les blessures de l'uretère; Б.Остојић - Камен у бубрегу.

 

Због велики број болесника са урогениталним обољењима с једне стране, а неадекватни услови рада с друге стране, било је неопходно повећање и кадра и простора Уролошке клинике. О том периоду Проф.Петковић је писао: "Учинили смо бар прво (кадар) и то врло енергично. Почели су пристизати младји људи, вољни за рад и урологију, а нама је остало да их учимо, чувамо и добро их примамо. Ништа није изостало. Уролошка клиника је била прави расадник уролога за Србију, па и за целу земљу. Тако је од дјака Уролошке клинике постао читав низ шефова одељења по целој земљи." Добијен је и простор, од 1973. године Уролошка клиника се налази у згради која је намењена само урологији.

 

Данас у Србији има 8 уролошких клиника и 55 уролошких одељења.

Несумњиво највеће заслуге за Уролошку клинику, за развој урологије у нашој земљи, за стицање великог угледа наше урологије у свету, припадају великом урологу, академику, Проф.др Сави Петковићу (1910-1992.).

 

Био је учитељ највећег броја уролога у Југославији. Резултати његовог стручног и научног рада били су признати код нас и у свету. У области ендемске нефропатије и тумора горњег уротелијума дао је највећи допринос науци и струци. Део његовог богатог рада споменућемо у његовој биографији.

 

По одласку у пензију Проф Петковића, Клиником руководи Колегијално-пословодни одбор (КПО) на чијем челу је Проф. др Владета Илић, од 1978. до 1984. године. Од уролога, у КПО-у су још Проф. др Бранко Остојић, Прим др Милан Томић и Проф. др Велибор Марковић. У овом периоду, 1980. године, отвара се Центар за трансплантацију бубрега у саставу Уролошке клинике (Центар је формиран захваљујући разумевању релевантних друштвених служби и вишегодишњем залагању Проф.др Владимира Петронића, Прим.др Иванке Красојевић-Костић и Проф.др Велибора Марковића); за руководиоца Центра именован је Проф. др Владимир Петронић.